Isplanirali ste svoj dan. Ili jednostavno niste – hoćete da uživate na drugačiji način: da ne radite ništa. Sve ide po planu, ujutro na posao, pa ručak sa porodicom, pa poslepodnevna dremka.. Kasnije hoćete da se vidite sa prijateljima uz opuštajući razgovor. E onda zvoni telefon-rođak koji danima traži vaš auto da „samo nešto časkom“ ode do grada, a pritom uporno obećava kako će se vratiti za pola sata. Još i gorivo sipati. Tri puta ista priča, od obećane reči jedno veliko ništa.  Traži i četvrti put. I šta sad?

Neki ljudi će i dalje davati svoj auto na korišćenje. Smatraju da uvek treba pomoći prvo njima, a ako ostane vremena za svoje planove, potrebe, želje, onda ih tek realizovati. Bliski ljudi se po njima ne odbijaju, niti im se sme zameriti, pa makar to bilo na njihovu štetu.

Ovakav način razmišljanja stvara nelagodu jer je u konfliktu sa sopstvenim željama i potrebama. Sa jedne strane, postoji želja da odete sa ženom/mužem kod prijatelja, radujete se tome, a sa druge, učili su vas od malih nogu da se porodica mora poštovati na svaki mogući način – uvek učiniti uslugu, biti im dostupni 24/7, ne ulaziti u sukobe ni slučajno.  Spolja ova osoba deluje fleksibilno, ima osmeh na licu,  a iznutra oseća bes jer ima doživljaj da je saterana uza zid, primorana da se složi, da prihvati tuđe želje kao prioritet. Sopstvene potrebe ne ispunjavaju, ne rade ono što žele ili osećaju da treba, već ono što drugi žele i nameću. Kratkoročno izbegavaju neprijatnost, ali u stvari prave dugoročniji problem jer su generalno nezadovoljni ishodom, odnosom sa ljudima, sobom, celim svetom.. I tako, posle određenog vremena se žale jer „ništa nije po njenom/njegovom“.  Osećaj primoranosti, zarobljenosti, bespomoćnosti („A šta sam drugo mogao da mu kažem?“) se javlja iz straha da će, ukoliko se jasno izrazi, pa i odbije tog brata od tetke,  izazvati osudu i kaznu.  Svakom sličnom situacijom se pritom samopouzdanje i samopoštovanje smanjuje.

Uverenje da smo dobri ljudi ako smo dostupni okolini sve vreme nas sputava da se izrazimo jasno i otvoreno.  Vredimo i nismo sebični ako postavimo granice nametljivom bratu. Nije naša dužnost da pomažemo svima i da pomažemo uvek.

Postoji čitav niz tehnika koje nam omogućavaju da se ne osećamo neprijatno kada hoćemo da odbijemo nekog. Polazeći od toga da svako ljudsko biće ima pravo na sopstvene potrebe, na svoj način razmišljanja, na postavljanje granica drugim ljudima, tako ima pravo i da se ne pravda. Svako ljudsko biće! Naše potrebe su važne, kao i potrebe drugih ljudi.

Evo nekih primera:

„Planirao sam za pola sata da prošetam sa ženom.“

„Razumem da sada nisi u mogućnosti da kupiš auto, mogu ti izaći u susret, ali mi je važno da ih vratiš kad se i dogovorimo.“

„Prošli put smo se dogovorili da vratiš auto za pola sata, pa nisi. Meni je jako važno da ispoštuješ naš dogovor kako bih mogao da se organizujem.“

Jasno i otvoreno izražavanje svojih misli i osećanja se vežba. Što više vežbamo, bićemo sigurniji u sebe i istrajniji u svojim stavovima. Dobro je i podsetiti se sledećeg stava:

-Zastupam sebe, poštujem tebe-