Blog
U poslednjih par meseci imao sam prilike da kao soft skills trener u dva projekta upoznam stotinak mladih, ambicioznih, vrednih, odgovornih i proaktivnih ljudi. Slušao sam šta ih muči, odgovarao na njihova pitanja i upućivao ih u to šta je tržište rada i kako ga preživeti. Sve one celine o komunikaciji, feedback-u, upravljanju projektima ili upravljanju vremenom o kojima smo pričali izazivale su pažnju i znatiželju ali kada na red dođe tema šta je to CV i šta tu treba da piše, šta je to predselekcija, a šta intervju nekako u svim tim grupama dah stane i upija se svaka reč.
Šta nas (ne)uče u školi?
Jako je tužno što sve te mlade ljude na fakultetima uče koje godine je napisana teorija koja je prestala da se primenjuje negde oko Titove smrti, a ne objasne im šta se to radi kada se uzme diploma u ruke. Jako je tužno što tim ljudima ne objasne kako to izgleda CV, šta je motivaciono pismo, šta se to pita na intervjuu za posao i šta to mi radimo kada oni odu.
Nakon razgovora sa ovih stotinak mladih ljudi mogu sa sigurnošću da tvrdim da na fakultetima sazrevaju fenomelani ljudi preuni ideja i kompetenci, vrlo usmereni i motivisani i jako kreativni. Baš baš baš onakvi ljudi kakve menadžeri opisuju kada nam definišu idealnog kandidata.
Nakon par stotina urađenih intervjua za posao mogu sa sigurnošću da tvrdim da sve te mlade ljude niko nije naučio šta to njih čeka kada uzmu diplomu u šake. Obzirom na to da niko od njih nema ni približnu sliku toga što ga čeka kada krene u proces traženja posla, svi oni krenu da zamišljaju kako to izgleda. Zamišljaju kako to izgleda kada uđu u kancelariju sa regruterima i zamišljaju pitanja i reakcije na odgovore. I naravno budu apsolutno preleđeni onim što su zamislili. Zbog toga, mi na intervjuima dobijamo blage slike potencijala tih mladih ljudi. Dobijamo samo ono što uspe da izađe iz njih dok su paralisani tremom ili pak koncentrisani na nebulozne savete neverbalne komunikacije.
Zamislite to ovako: dolazite na nešto gde nikada ranije niste bili i nemate predstavu kako to izgleda, zamišljate to kao ulitmativni ispit vaših sposobnosti na kome će neka grupa ljudi procenjivati da li ste dovoljno dobri. Telo vam je paralisano tremom ali ste na netu pročitali da je najbolje stopala držati pod uglom od 45 stepeni u odnosu na ulazna vrata, a levu obrvu u dijagonali sa desnim kolenom dok kontakt očima sa sagovornikom (strašnim sudijom) traje do tri sekunde.
E sada, zamislite da uz sve to od malopre treba da predstavite svoje potencijale dok odgovarate na pitanja koja prvi put čujete bez predstave o tome šta vas to i zbog čega pitaju, na primer: probajte da se setite situacije kada ste pokazali veštine prezentovanja proizvoda, a da za prezentaciju niste imali dovoljno vremena dok je u publici bilo više od 14 ljudi.
Nije lako? Naravno da nije.
Osnovni cilj na tim radionicama mi je bio da tim fenomenalnim mladim ljudima objasnim da se tokom intervjua ponašaju prirodno. Da nemamo uglomer kojim merimo položaj stopala, da ne čitamo sudbinu iz pogleda i da nemamo pitanja od kojih se umire. Ideja mi je bila da im približim ovaj proces, da ih upoznam sa time šta mi to radimo, šta je ok, a šta nije ok. Svako od učesnika je otišao sa savetom da se ponaša i obuče onako kao kada prvi put ode kod nekoga na slavu. Da ima više pokreta od voditelja dnevnika, a manje pokreta od voditeljke vremenske prognoze. Da je odgovor „nisam imao takvu situaciju“ ok odgovor. Da je jako lejm reći da vam je mana to da mnogo radite i da se na pitanje o tome zbog čega ste dali otkaz u prethodnoj firmi odgovara isto kao kada ih babe pitaju što su raskinuli vezu sa „putevi su nam se razdvojili“ i slično.
Kada bi svaki student čuo da na intervjuu ne merimo „nepromenjivi opšti kvalitet osobe“ i ne pratimo mikro pokrete očnih kapaka u cilju merenja „nepromenjivog opšteg kvaliteta osobe“ smatram da bi u toj kancelariji upravo pokazali to koliko su ambiciozni, vredni, odgovorni, kreativni, posvećeni i proaktivni. E onda trka za poslom postaje fer.