Šta je emocionalna inteligencija i da li smo svesni svojih emocija?

Emocionalna  inteligencija je skup emocionalnih veština koje nam pomažu da odaberemo ispravan način vladanja svojim emocijama. To znači upravljati svojim emocijama, odnosno znati kako, kada i gde izražavati svoje emocije i znati kako one utiču na druge.

Emocionalno inteligentna osoba je svesna pozitivnih funkcija neprijatnih osećanja. Zbog toga ne izbegava situacije koje su neprijatne, ne izbegava da opravdano izazove neprijatnost kod drugih. Emocionalno inteligentna osoba ne omalovažava sebe i druge, već voli i sebe i druge i zna to da izražava u komunikaciji. Njen komunikacijski stil je pretežno asertivan, tako da slobodno izražava svoje stavove i uverenja na način koji ne ugrožava drugoga.

“Biti  pametan“  je  do  sada  uglavnom  značilo  imati  visok  koeficijent  racionalne  inteligencije  (IQ).  Međutim, današnja istraživanja pokazuju da društveno uspešni i lično zadovoljniji pojedinci nisu oni  koji imaju visok IQ, već oni koji pored racionalne inteligencije imaju razne emocionalne veštine, kao  što  su: svesnost sopstvenih osećanja i razumevanje osećanja drugih, veštine upravljanja svojim  emocijama i stvaranje dobrih međuljudskih odnosa.

Koje su posledice nedovoljne svesti o emocijama?

• Povučenost i socijalni problemi;
•  Anksioznost i depresija;
• Problemi u mišljenju i koncentraciji;
• Delinkventnost i agresivnost.

Da li smo svesni svojih emocija?

Kako bismo prepoznali koliko dobro poznajemo svoje emocije, u daljem tesktu su nivoi emocionalne svesnosti, od potpunog neprepoznavanja do nivoa gde je vladanje svojim emocijama na najvišem nivou.

1. Otupelost. Ljudi u ovom stanju nisu svesni ni jedne emocije, čak i kada imaju snažna osećanja.
2. Fizičke senzacije. Na ovom nivou osoba će možda osetiti da joj srce ubrzano kuca ali neće biti svesna da se boji, možda će osetiti pritisak u grudima ali neće biti svesna da je tužna. Možda će doživeti navalu topline, jezu, čvor u stomaku ili zvonjavu u ušima, osećaj bockanja ili čak probadajućeg bola – možda će osetiti sve te senzacije ali neće biti svesna same emocije.
3. Emocionalni haos ili primarno iskustvo. U ovoj fazi ljudi su svesni emocija, ali ne mogu da ih izraze rečima. Zbog toga ovu fazu zovemo primarnom, jer je slična emocionalnom doživljaju beba koje jasno doživljavaju emociju ali nisu u stanju da ih imenuju.
4. Verbalna barijera. Svest o emocijama zavisi od sposobnosti da pričamo o onome što osećamo i zašto. Savladavanje ove jezičke barijere zahteva da se bude okružen ljudima koji su otvoreni za razgovor o emocijama. Kada je osoba u stanju da priča o svojim emocijama sa drugima, to će joj pomoći da razvije svoju emocionalnu svesnost.
5. Diferencijacija. Dok sa drugima pričamo o svojim emocijama počinjemo da prepoznajemo različite emocije i njihov intenzitet. U ovoj fazi postajemo svesni razlika između osnovnih emocija, kao što su bes, ljubav, stid, radost ili mržnja. Takođe, počinjemo da shvatamo da svako osećanje može imati različit intenzitet. Strah može da varira od zebnje do užasa, a ljutnja od razdražljivosti do mržnje. Takođe, ljubav može da se oseti na više nivoa.
6. Uzročnost. Bolje uviđamo misaone procese, uverenja i vrednosti koje doprinose aktiviranju neke emocije.
7.  Empatija. Učeći o svojim emocijama počinjemo da intuitivno uviđamo kako se drugi ljudi osećaju. Empatija je oblik intuicije koji se odnosi izričito na emocije. Kao i intuicija empatija je neprecizna i nedovoljno validna, ukoliko ne razvijemo načine pomoću kojih ćemo objektivno potvrđivati tačnost svoje intuicije/empatije.
8.  Interaktivnost. Ako znamo šta drugi osećaju, to ne mora obavezno da znači da znamo šta sa time da radimo. Emocionalna interaktivnost zahteva da znamo kako će ljudi reagovati na emocije jedni drugih, i da procenimo kada ta interakcija može da eskalira na bolje ili na gore.
9. Ova kategorija ukazuje na postojanje još neke nepoznate kategorije emocionalne svesnosti.