Blog
Neizrečeno u komunikaciji
Otvorena i direktna komunikacija je ideal kome se teži i tokom iskustva u radu nisam naišao na organizaciju kojoj to nije bio jedan od ciljeva, sa druge strane, nisam naišao na organizaciju koja je taj cilj i ostvarila.
Ova informacija me je naterala na razmišljanje o ulogama i razmenama tokom komunikacije unutar timova kao i na to šta se dešava kada se informacija ne prenese direktno. Ukratko, kada nema direktne komunikacije, dešavaju se psihološke igre.
Igre se završe loše
Igre se mogu opisati kao setovi duplih razmena u komunikaciji koje se uvek završe na isti način, lošim osećanjem, neadekvatnim ponašanjem i destruktivnim mišljenjem. Na otvorenom nivou čuje se jedan set poruka koje imaju prizvuk adekvatnosti dok se na psihološkom nivou prenosi sasvim drugačiji set poruka obojen krivicom, osuđivanjem ili agresijom.
Igre igraju ljudi, i zaposleni i menadžeri
Mnoge među njima su destruktivne, troše puno vremena, troše puno energije, bazirane su na ličnoj dobiti, stvaraju loše osećanje, štete ugledu i produktivnosti organizacije i, iznad svega, sprečavaju ljude da budu autentični. Unutar organizacija se igre mogu igrati na svim nivoima i u svim hijerarhijskim odnosima. Igraju ih zaposleni i menadžeri.
Igre takođe otežavaju proces upravljanja. U organizacijama igre:
- Sprečavaju postavljanje ciljeva
- Ometaju donošenje odluka
- Ograničavaju rešavanje problema
- Ometaju funckionisanje organizacije
- Ometaju odluke o zapošljavanju
- Utiču na procene
- Sprečavaju motivaciju kod zaposlenih
- Rezultiraju lošim rukovodstvom
- Ometaju komunikaciju
- Sistem čine neefikasnim
Kada prepoznamo destruktivne aspekte psiholoških igara, onda moramo naći način da ih prekinemo ili preveniramo.
Naši roditelji su sa nama na poslu
Pre nego što objasnim koncept igara pomenuću da svaka osoba ima svoja tri dela ličnosti, tri Ego stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. Svako ego stanje je spoj povezanih mišljenja osećanja i ponašanja.
- Roditeljsko ego stanje jeste spoj mišljenja osećanja i ponašanja kopiranih od strane naših roditeljskih figura iz perioda kada smo bili deca.
- Odraslo ego stanje jeste spoj mišljenja osećanja i ponašanja povezanih sa situacijom „sada i ovde“.
- Dečije ego stanje jeste spoj mišljenja osećanja i ponašanja ponovljenih iz ranog detinjstva.
Dakle, u susretu sa informacijom ili situacijom možemo se ponašati, misliti i osećati kao što su to činili naši roditelji. Možemo se ponašati misliti i osećati isto kao što smo to činili kada smo bili mali, a možemo odreagovati shodno činjenicama i informacijama koje sada i ovde imamo. Uz to, tokom komunikacije sa ljudima u okolini možemo slati poruke iz sva tri ego stanja i isto tako možemo dobijati odgovore iz sva tri ego stanja druge osobe.
Unutar organizacija, prirodno, postoji čitav set pravila i pozicija koje komunikaciju mogu odvesti iz Odrasli-Odrasli komunikacije koja bi se bazirala na razmeni informacija, pa odnos sa menadžerom lako može postati odnos Dete-Roditelj tokom kojeg menadžer (Roditelj) ima moć dok je zaposleni (Dete) tu da tu moć poštuje i da joj se povinuje. Dok odnos sa praktikantom može biti Roditelj-Dete. Upravo zbog toga, prilikom takvih komunikacija može doći do igranja određenih psiholoških igara.
Dramski trougao
Kada govorim o igrama, bitno je osvestiti i uloge koje igrači zauzimaju, takozvani „dramski trougao“. Tokom svake igre postoje tri uloge koje bilo koji broj igrača može zauzeti: progonilac, spasilac i žrtva. Progonilac ima pokretačku ulogu tokom igre, žrtva traži da bude spasena dok spasilac traži koga će spasiti.
Karakteristika igre je da se u nju uđe u jednom setu uloga a da se iz nje izađe sa potpuno zamenjenim ulogama. Kada vas u igru pozove žrtva i u nju uđete kao spasilac, velika je verovatnoća da ćete igru završiti kao progonilac. Kada komunikacija uz otvoreni, izrečeni nivo ima i psihološki, neizrečeni nivo učesnici u komunikaciji će postati igrači sa ciljem da odigraju igru unutar dramskog trougla.
Obzirom na to da su igre jako česte, predvidive i dešavaju se po šablonu, većina igara ima i ime. Svaki kolektiv je plodno tlo, a Igre koje se najčešće igraju unutar organizacija su:
Igra 1 – Zašto ne bi…? Da, ali…
U ovoj igri, jako čestoj u organizacijama, prvi igrač iznosi problem i traži savet od drugog igrača.
Ipak, kada dobije savet (Zašto ne bi…) odgovara sa „Da ali…“ i i time isključuje mogućnost upotrebe odgovora koji dobije.
Ova igra može trajati jako dugo sve dok drugi igrač iznosi predloge rešenja. Završava se tako što prvi igrač potvrdi da mu nema pomoći,a drugi igrač ostaje ljut i misli da je bezvredan jer nije našao način da pomogne. Na primer, menadžer iznosi problem članovima tima i od njih traži savet. Zaposleni pokušava da predloži promene menadžeru (Zašto ne bi…) dok od menadžera dobija mnoge primedbe i razloge zašto njegov predlog neće raditi (Da, ali…).
Odnosno, ovakva igra može trajati jako dugo sve dok zaposleni ne odustane od pokušavanja da da predlog. Na površini izgleda da je ova komunikacija Odrasli- Odrasli odnosno izgleda kao da barataju informacijama. Međutim, na dubljem nivou ova razmena je zapravo Roditelj-Dete. Tokom takve transackije, menadžer (Ego stanje Roditelj) potpuno isključuje mogućnost da zaposleni može imati dobar predlog i koristi sve svoje kapacitete da to i dokaže verujući da mu nema pomoći, dok zaposleni (ego stanje Dete) može prihvatiti autoritet i kritički stav menadžera i time potvrditi sebi poruku da je bolje ćutati i slediti upustva. Na kraju ove razmene, menadžer misli da je pametniji od zaposlenih i da mu nema pomoći, oseća se superiorno ali i uplašeno i tako se i ponaša dok zaposleni misli da jebezvredan, oseća se loše i tako se i ponaša.
Tokom našeg primera menadžer je u igru ušao kao žrtva tako što je tražio predloge za rešenje određene situacije, zaposleni je ušao u igru kao spasilac tako što je iznosio predloge rešenja. Tokom same igre, uloge su se rotirale tako što je zaposleni davao sve više mogućih rešenja pa postao progonilac dok je menadžer ušao u ulogu žrtve i potvrdio da mu nema pomoći.
Igra 2 – Vidi šta si me naterao da uradim
Ova igra je takođe česta u orgaizacijama u kojima je pažnja usmerena na traženje krivca za određene probleme, a ne na predloge za rešenja. Igrači ne vide svoju odgovornost za svoje akcije niti se osećaju odgovornim za rezultate.
Zaposleni, na primer, može kriviti svog pretpostavljenog za to što nije postavio adekvatne rokove. Kada dođe to povratne reakcije od strane nadređenog za to što rokovi nisu ispoštovani, zaposleni može odreagovati burno i izvređati svog pretpostavljenog. Na kraju, poruka koju će zaposleni imati je: vidi šta si me naterao da uradim, zbog tvog lošeg vođenja sam ja sada eksplodirao!
Tokom ove psihološke igre, na dubljem nivou, zaposleni je u ego stanju Dete, reaguje burno i strastveno bez osvrtanja na ličnu odgovornost tokom tog procesa što kod menadžera može probuditi ego stanje Roditelj iz kojeg neće razumeti motivaciju i proces koji se odigrao. U ovoj igri zaposleni je od početne uloge žrtve prešao u ulogu progonioca.
Igra 3 – Okrivljavanje
Ovu igru može igrati menadžer koji traži greške zaposlenima i srećan je kada ih pronađe ma koliko one male bile. Sa druge strane, uspesi se podrazumevaju i o njima se ne govori. Zaposleni tada, kao drugi igrač zna da će pretpostavljeni pronaći barem jednu grešku u svemu što radi pa zbog toga neće preuziamti izazovnije zadatke i neće biti motivisan za rad znajući da ga svakako čeka kritika zbog greške pa će doći do toga da posao radi loše i minimalno.
Prilikom ove razemene su menadžer i zaosleni u ego stanjima Roditelj-Dete tokom koje menadžer potvrđuje poruku da će stvari izgledati najbolje ukoliko ih on sam uradi dok je poruka koju potvrđuje zaposleni ta da nije dovoljno dobar. Menadžer ulazi u igru kao progonilac tražeći greške a završava kao žrtva rada nemotivisanog radnika dok zaposleni ulazi u igru kao žrtva, a završava kao progonilac sa stavom „ne možeš ti toliko da me ne ceniš koliko ja mogu da ne radim“. Ovakvim igrama ugrožen je ceo kolektiv.
Autor: